30.04.2015  HALA SPORTOVA ZAGREB

Datum koji će najzlatnijim slovima ostati upisan u istoriju KK Crvena zvezda, datum koji ću pamtiti ceo svoj život, najlepše, najdraže gostovanje, i nadraža pobeda. Pobeda čekana punih 31 godinu, pobeda koja je vratila neke stvari na svoje mesto, ali da krenemo ispočetka. Finalna serija izmedju Crvene zvzde i Cedevite je već bila u jeku, odigrane su prve dve utakmice u Beogradu na kojima je Zvezda povela sa 2-0 u pobedama i serija se selila u Zagreb gde su na programu bile dve utakmice izmedju ova dva rivala 29 i eventualno 30.04 2015 godine. Krenula je ekspedicija Zvezdinih pristalica , ljudi koji su godinama bili uz nju kada je bilo najteže,kada se Zvezda borila za opstanak , za goli život kada se nije znalo da li će sutra preživeti , kada se maštalo makar o jednoj pobedi u toku sezone nad večitim rivalom. Titule su u tim trenucima su bile svetlosnu godinu daleko,o njima se maštalo ali sa velikim i dubokim uzdahom. Sada je taj san bio na dohvat ruke, hvalio je još jedan mali-veliki korak, korak kojim će Zvezda ući u istoriju. Pobeda koja će Zvezdu vratiti na staze slave na mesto koje joj pripada. Svako ko je kako mogao krenuo je put Zagreba, da bodri svoju Zvezdu da dosanja san koji se čeka dve ipo decenije. Tako smo na put krenuli moja malenkost, Veteran i Stela, svesni da neće biti nimalo lako savladati Cedevitu koja je odličan tim, sa odličnim trenerom i odličnom organizacijom iza sebe. Ali naša srca su govorila da mi moramo biti kao i do sada uz te momke da načine taj sudbonosni korak ka istorijskom uspehu. Odseli smo u jednom hostelu u centru Zagreba kao i nekoliko puta do sada, vreme je bilo prelepo, sve je nagoveštavalo da će ovo gostovanje u Zagrebu biti ono istorijsko, nezaboravno. Šetali smo se savim opušteno po gradu kao svaki put,i uživali u lepotama istoga. Došlo je vreme da se krene put hale Sportova na trg Krešimira Ćosića,stigavši tamo naišli smo na grupu naših Bojana i njegove ortake iz Banja Luke, Topića i njegove iz Gradiške, Steva iz Beograda i Dražen iz Norveške koji je samo za ovu finalnu seriju došao da bi bio uz Zvezdu, moj brat Bane Bumbar, Ruža , Koča,Emil, Mikica, i još dosta naših iz partera B. Tu je bio i naš Sokobanjac koji je došao sa suprugom i predivnom i preslatkom ćerkicom Kalinom mojom drugaricom koja je pravi mali šećerko. Bilo nas je dvestotinjak zaljubljenika u Crveno bele boje. Ljubazno kao i do sada smo izuzetno lepo primljeni sprovedeni u naš sektor. Dogovorili smo se zbog svega od ranije kako nas je Cedevita  ispoštovala i oko Marka i uopšte da ne bude nikakvih uvreda na račun domaćina niti neke pesme koje bi se drugačije protumačile, samo fer i sportsko navijanje i aplauz kad košarkaši Cedevite budu izlazili na teren. Dogovoreno učinjeno, tokom cele utakmice dom sportova je ječao od naše pesme, posle dve ipo decenije čule su se Zvezdine pesme u Zagrebu.Na žalost te večeri je Zvezda igrala jako loše a Cedevita pružila svoju najbolju partiju u sezoni. Skor je bio 2-1 i dalje je Zvezdi hvalio mali korak. Nakon utakmice policija je rasterala navijače Dinama popularne BBB koji su hteli da se obračunaju sa nama iako za to nije bilo nikakvih razloga, ali dobro oni nisu tema ove priče.Uglavnom svi su bezbedno napustili halu neko se vratio u Srbiju neko je ostao  u Zagrebu da prespava i ponovo dodje sutradan na novi okršaj i možda proslavu tako dugo čekane titule.Ujutru pada dogovor da ja i moj imenjak Žarko iz Užica inače veliki zvezdaš odemo do Zagrebackog groblja Mirogoj posetimo grob nejvećeg Evropskog košarkaša Dražena Petrovića, dotle će ostali u obližnjim kafićima ubijati vreme. Ja  Žare uzimamo taksi i odlazimo. Tamo uz pomoć par susretljivih ljudi jako brzo pronalazimo grob Dražena Petrovića i sa najdubljim poštovanjem se klanjamo njegovom grobu.Izuzetno uredjeno sredjeno , pored njega počiva i jedna od najlepših glumica svojevremeno Ena Begović koja je kao i Dražen jako mlada nas napustila. Nakon obilaska Mirogoja vraćamo se u centar grada, gde usput nailazimo na naše košarkaše koji u opuštenoj šetnji akumuliraju snagu za možda i odlučujuću utakmicu. Odlazimo do kafića gde su nas naši čekali,jedan deo ekipe ovaj iz Užica odlazi na Plitvička jezera mi ostali sedimo u kafiću i dogovaramo se šta dalje do utakmice. U neko doba se pojavljuje par momaka sa biciklama koji se vrzmaju tu okolo i razgledaju okolinu, odmah smo ukapirali da je to jedna od grupa BBB koji su tokom celog tog dana patrolirali gradom i jurili Zvezdine navijače. Na naš poziv policija je u rekordnom roku došla oni su poput vetra nestali. Naša lokacija je bila otkrivena morali smo da je promenimo. Te smo tako u grupama od po dvoje se uputili svako na svoju stranu uz dogovor da se vidimo ili ispred ili u hali. Te smo tako ja Stela i Steva pešaka Kranjčevićevom ulicom pored stadiona Zagreb se uputili ka hali Sportova iako je ostalo još dobri četri pet sati do utakmice. Računali smo da ćemo oko hale biti najsigurniji, a u blizni je bio i hotel Panorama gde je bilo dosta naših koji su odseli tu. Polako ali sigurno smo se dokopali Panorame i hale i sada uz kafu, sok i ćaskanje smo kratili vreme do utakmice. Oko sedam sati smo jedan po jedan na razmaku od po deset metara išli ka hali. Ušli smo odmah bez ikakvih problema jer već i obezbedjenje nas je znalo.Za razliku od prvog dana naših je bilo upola manje, ali energija koju smo imali je bila i za njih i za sve koji nisu mogli doći. Kao i prethodne večeri aplauz su dobile obe ekipe. Naši momci su za razliku od prvog meča ušli znatno angažovanije onako kako oni znaju i umeju. Zirbes koji se povredio bio i propustio drugi i treći meč na svoj lični zahtev je dobio inekciju protiv bolova i zaigrao, i tako bio snažan podstrek ostalim saigračima. Zvezda je dominirala tokom utakmice vodila i sa 19 koševa razlike, naša tribina se orila od pesme,toliko sanjani san je bio na dohvat ruke. Naravno domaćin se nije predavao negde pred sam kraj meča je došao i na -5 ali naši momci nisu gubili glavu , več u sledećem napadu trojka Dženkinsa našega Djenke je vratila sve na svoje mesto. Slavlje je počelo kako na tribinama , tako i na terenu i klupi. Gledaš te momke kako se kao deca raduju, oko mene ljudi sa po 30-40 i kusur godina pevaju skaču, meni oči pune suza jedva se suzdržavam da ne počnem da ridam. Trenerčina koji je mnogo toga preturio preko glave, koji će najzlatnijim slovima ući u istoriju sa širokim osmehom se upućuje ka nama ka tribini, usput skidajući kravatu, prilazi mi i daje mi je u ruke.Ovo je za tebe majstore kaže Dejo. Meni srce da iskoči takvu počast zaista nisam očekivao, istog momenta je kačim sebi oko vrata, relikvija, uspomena koja nema cenu. Sledi proglašenje pobednika i uručenje pehara našem kapitenu Luki Mitroviću, super objektivna Zagrebačka publika apluzom prati sva ta dešavanja. U ta dva dana ni sa jedne ni sa druge strane nijedne uvrede nijedne pogrdne reči, krajnje kulturno fer i sportski ponašanje. Pobedila je košarka pobedila je ljubav prema svojim klubovima. Svi igrači dolaze kod nas sa peharom on iz ruke u ruku navijača svi hoće da pipnu trofej da poljube da osete to što su čekali dugi niz godina. Igračima se skandira jedan po jedan dolaze na slikanje sa prstenom, osmeh im sa lica ne silazi. Zaslužili su to momci i više od toga. Skandiralo se svakom igraču, a miljeniku publike koja je osetila šta je on uradio da bi pomogao timu Maiku Zirbesu su vikali Danke Dojčland, time mu pokazali da su svesni njegove žrtve. Polako se spremamo da krećemo policija ponovo izuzetno organizovano i korektno sprovodi naše do odredjenih destinacija. Mi puni srca nismo ni svesni šta smo doživeli i čemu smo prisustvovali, verovatno će to uslediti kasnije kada sve slegne. Jedna istorijska pobeda koja nam je izmakla u onoj čuvenoj majstorici sa Cibonom 1984 ,sada 2015-te u toj istoj hali Zvezda je ispravila neke propuste. Tu noć pobedio je tim ali ceo tim koji je od prvog trenutka disao kao jedan na čelu sa Dejanom Radonjićem koji je selktirao taj tim. Mi smo krenuli u dugu Zagrabčku noć punih srca sa osmehom koji se nije skidao sa lica sa osećajem koji se jednostavno ne može opisati. U jednom trenutku sam pogledao u nebo tražeći moje roditelje znajući da kada sam ja presrećan i oni su, pogledao gore i pomislio eto konačno je to to.Krenuli smo ka Beogradu odsanjavši tako dugo čekani dan, ali vredelo je svakog sekunda. Navijači su u Beogradu čekali svoje heroje da im kažu jedno veliko hvala. Ja se mogu samo zahvaliti dragom bogu što eto bio sam svedok svega toga, nešto sam žarko želeo i sanjao, konačno i doživeo. Do nekih novih pobeda, gostovanja, radosti. Još jednom za kraj iskreno iz srca  Zagrebe hvala ti.