KK   BOSNA   SARAJEVO

Košarkaški  klub  „Bosna“  osnovan  je  1951.  godine.  Prvi  predsednčki trener je bio prof.  dr Nedžad Brkić,  koji je u ime Univerzitetskog odbora dobio zadatak da oformi košarkašku sekciju.  U Sarajevu su već postojala tri kluba  -  „Mlada Bosna“,  „Sarajevo“  i  „Milicionar“  -  a  „Bosna“  je svoj životni put započela u gradskoj ligi.  

1955  godine osvojila je  Kup Sarajeva  i  tako se plasirala u viši rang,  u  Republičku  ligu.  Tu Nastaju  velika  rivalstva  sa  „Slobodom“,  „Borcem“, Mladom Bosnom“  (kasnije  „Željezničar“). 1961.  godine  „Bosna“  je izborila plasman u  Drugu saveznu ligu,  ali se tamo zadržala samo jednu sezonu.  Klub  zatim  angažuje  profesionalnog  trenera  i  kreće  sa  u  ozbiljnijim radom. 

Sredinom šezdesetih godina XX veka klub se ustalio u Drugoj ligi, a nakon 1970, kada Jugoslavija osvaja zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Ljubljani, košarka u celoj zemlji doživljava ekspanziju, pa se to reflektuje i na  „Bosnu“.  28.  aprila  1972.  Ona  pobeđuje  svog  mesnog  rivala  „Željezničara“  i  po prvi put se plasira  u Prvu ligu. 

Taj istorijski uspeh je ostvario tim koji je igrao u sledećem sastavu:  Terzić, Milavić, Čečur, Pavlić, Nadaždin, Dumić, Soče, Varajić, Pejović, Pešić, Krvavac,  Đogić. Trener:  Bogdan Tanjević. 

Te  1972.  godine  u  „Bosnu“  dolazi  Mirza  Delibašić  Kinđe  i  ona  će zajedno sa njim u narednom period ispisati zlatnim slovima istoriju  i  KK „Bosna“  i  jugoslovenske  košarke.  U  prvoj  sezoni,  Bosna  ostvaruje  skroman  rezultat  plasmanom  na  12.  mesto.  Od  tog  trenutka  pa  do  1991.  i

raspada  Jugoslavije,  Bosna  je  osvojila  tri  naslova  prvaka  države  (1978, 1980.  i  1983),  dva  kupa  Jugoslavije  (1978.  i  1984),  kao  i  titulu  prvaka Evrope 1979. godine u Grenoblu, pobedivši italijanskog prvaka i aktuelnog prvaka  Evrope  „Injisa“ sa 96:93.  „Bosna“  je  bila  prva  jugoslovenska ekipa  kojoj  je  to  pošlo za  rukom.  Tim  koji  je osvojio  titulu  prvaka Evrope je igrao u slede-ćem  sastavu: 

 Vučević, Delibašić,  Varajić,  Đogić,  Benaček,  Bosiočić, Pešić,  Izić,  Zrno,  Hadžić, Radovanović. 

Od  poslednjeg  kupa 1984.  godine,  „Bosna“  nije imala većih uspeha do 1991.  Košarkaški klub 

„Bosna“  je  u  svojim  redovima  imao  pregršt  odličnih  igrača  i  reprezentativaca,  kao što su:  Mirza Delibašić, Ratko Radovanović, Žarko Varajić, Hadžić, Benaček, Vučević, Bukva, Mutapčić, Mitrović,  Avdić, Radulović, Alihodžić, Alibegović….

                             JUGOPLASTIKA PRVAK EVROPE

8.  aprila  1989.  u  Minhenu  na  fajnal  foru  „Jugoplastika“  je  posle  12 godina  došla  do  evropskog  trofeja,  onog  najsjajnijeg,  koji  joj  je  davne 1972.  godine nesrećno izmakao iz ruku. Ovoga puta  „Jugoplastika“  nije to dozvolila,  pobeđena  je  ekipa  „Makabija“  sa  75:69.  Tako  su  na  najlepši način ispisane stranice splitske i jugoslovenske košarke. 

„Jugoplastika“  je  u osmini finala prvo izbacila  portugalsku ekipu  „AD Ovarense“,  da bi u četvrtfinalnoj grupi zauzela treće mesto sa skorom 8-6. Inače,  prvo  mesto  je  zauzela  ekipa  „Makabija“  sa  skorom  12-2,  druga  je bila  „Barselona“, treća  „Jugoplastika“, četvrti  „Aris“,  pa redom posle  „Limož“,  „Skavolini“,  „CSKA“  i  „Našua  BBC“.  Na fajnal foru u Minhenu u polufinalu su se sastale ekipe „Jugoplastike“ i „Barselone“, u meču u komeje  „Jugoplastika“  pobedila  sa  87:77  i  sve  iznenadila  prolaskom  u  finale. Tamo  ju  je  čekala  moćna  ekipa  „Makabija“,  koja  je  u  ligaškom  delu izgubila  samo  dve  utakmice.  Moćna  za  sve,  ali  ne  i  za  splitske  žute.

„Makabiju“ je ovo bilo treće uzastopno i treće izgubljeno finale. „Jugoplastika“  je,  pre  svega  fantastičnom  odbranom  koja  ju  je  krasila cele sezone,  dobila ovu utakmicu. Svi su redom licitirali sa koliko će  „Makabi“  pregaziti  „Jugoplastiku“,  na  početku  utakmice  sa  razglasa  se  čula melodija  iz  filma  Grk  Zorba,  što  je  simbolično predstavljalo  upravo  ples „Jugoplastike“. Maestralni Duško Ivanović je predvodio mlađariju do  najsjajnih  zvezda,  a izraelski Amerikanci su izgledali kao početnici u odnosu na momke u žutom. Prvo poluvreme je  i  bilo egal,  ali u drugom,  to je bila igra mačke  i  miša. Sjajni kontranapadi koji su bili proizvod odlične odbrane,  još  sjajnije  akcije  i  asistencije,  da  u  pojedinim  trenucima  igrači „Makabija“  nisu  znali  gde  je  lopta  dovoljno  oslikava  situaciju  na  terenu. 

Kada je na semaforu pisalo 00:00 što se vremena tiče,  a rezultat bio 75:69,usledilo je slavlje. Najefikasniji igrači na utakmici su bili za „Jugoplastiku“Rađa sa 20 i Kukoč sa 18 poena, dok su kod „Makabija“ to bili Jamši sa 25 i Barlou  sa 13 poena.  Split je te večeri bukvalno goreo, a sutradan  je organizovan  veličanstven  doček  pred  15.000  ljudi,  koji  su  napravili  špalir  od aerodroma pa sve do hale na Gripama. Dan koji će Split pamtiti zauvek, a i momke koji su doneli prvi naslov evropskog prvaka. Timovi su nastupali u sledećim sastavima: 

„Jugoplastika“  -  Sretenović,  Perasović,  Pavićević,  Kukoč,  Sobin,  Čizmić, Burić, Tabak, Ivanović, Tomić, Rađa, Vučica.  Trener:  Božidar Maljković.

„Makabi“  -  Sims, Daniel, Bergštajn, Buš, Merser,  Gordon, Lipin, Kac, Jamši, Magi, Koen, Barlou. Trener: Zvi Šerf.

JA SAM REPREZENTATIVAC  -  BEOGRAD   2005

Pod ovim sloganom 22.01.2003 godine u Hali Pionir pred jako malim brojem gledalaca svega 1000 je održana humanitarna utakmica izmedju naših najperspektivnijih košarkaša. Sav prihod od ove utakmice je išao kao pomoć KBC Dragiša Mišović u Beogradu. Sastale su se bela (Atlas Viza Kard ) selekcija i plava (Atlas Master Kard) selekcija. Pobedila je bela ekipa sa rezultatom 95-91. Sudije ovoga meča su bile Mrdak i Belošević. Malobrojna publika je imala priliku da na delu vidi najperspektivnije košarkaše koje je Jugoslavija imala tada,vodila se žestoka borba pod koševima gde je bela ekipa bila bolja u prvoj četvrtini, da bi udarac plava ekipa uzvratila u drugoj četvrtini. Tako da se na odmor otišlo rezultatom 44-41 za bele. U nastavku utakmice i dalje se vodila žestoka borba ali je bela ekipa uspela da sačuva prednost sa poluvremena i još poveća za jedan poen u krajnjem ishodu. Najefikasniji kod oba tima su bili  Vujanić sa 27 i Bakić sa 22 poena kod pobedničke ekipe belih, fok kod plavih su to bili Krstić sa 22 i Koljević sa 16 poena. Najbolji pojedinac meča Miloš Vujanić je imao dabl – dabl učinak 27 poena i 10 asistencija. Timovi su igrali u sledećim sastavima

Beli Atlas Viza Kard  Jovanović, Bakić, Popović, Koprivica, Plisnić, Ćakić, Vučurović, Miličić, Vraneš, Vujanić, Aškrabić, Dragojlović    Treneri Aco Petrović, i Aleksandar Trifunović

Plavi  Atlas Master Kard  Jeretin, Sekulić, Zoroski, Majstorović, Tica, Koljević, Pavlović, Krstić, Perović, Pupović, Čabarkapa,   Treneri  Duško Vujošević i Miodrag Baletić

VEČERNJE NOVOSTI - REPREZENTACIJA  PRVE LIGE

23.05.1993 godine u Beogradu u Hali Pionir pred oko 3.000 gledalaca održan je humanitarni meč izmedju ekipe Večernjih Novosti (koju su činili naši  Internacionalci) I selekcije igrača iz domaće lige. Situacija je tada bila teška, ratna vremena su potresala čitav region ex yugoslavije, na snazi su bile sankcije prema našoj zemlji, pa je tako ovaj meč itekako bio značajan u to vreme, ne samo zbog humanitarnog karaktera koji je nosio u sebi već I zbog cele te situacije. Bilo je bojazni da li će I koliko igrača iz inostranstva se odazvati ali na kraju ta bojazan je bila bezrazložna. Publika je mogla da uživa u potezima velikih majstora pod obručima, a pogotovu u tandemu  Djordjević – Danilović.  Pobedila je ekipa selekcije Večernji Novosti sa 104-92. Najefikasniji u oba tabora su bili Danilović sa 27 I Djordjević sa 22 poena kod stranaca dok kod selekcije domaće lige su to bili Ilić sa 17 poena I Koprivica sa 11 poena. Sudije ovog meča su bile Petrović (Beograd) I Vuković (Novi Sad). Inače još jedan lep gest je vidjen po završetku utakmice ,naime Predrag Danilović kao najbolji strelac , Aleksandar Djordjević kao najbolji asistent  I Dragan Tarlać kao najbolji skakač odrekli su se svojih nagrada video rekorder , kolor televizor I letovanje dar Večernjih novosti u korist Dečije bolnice u Tiršovoj ulici. Ostaće žal što Pionir te večeri nije bio bolje popunjen ali sobzirom na okolnosti  kao I na inflaciju koja je tih godina prosto iscrpljivala stanovništvo broj posetilaca I nije bio tako mali. Za anaće ostati zapisani sastavi timova koji su igrali te večeri

Večernje novosti  Djordjević, Danilović, Zorkić, Dabić, Babić, Pavićević, Pokrajac, Milatović, Pavlović, Tarlać, Vučević

Selekcija domaće lige  Dragutinović, Ilić, Obradović, Tomašević, Koturović, Stevanović, Rebrača, Trifunović, Koprivica, Marković, Lončar.

         PALIŠ NA KALIŠ

30.VI.2002 godine povodom otvaranja renoviranih terena na Malom Kalemegdanu priredjen je sportsko zabavni program gde su učestvovali pored veterana i juniora Zvezde, još i novinari, glumci i muzičari. U uvodnom delu programa prvi na megdan su izašli pioniri Zvezde i Partizana gde su bolji bili pioniri Zvezde i slavilu pobedu od 47-39. Posle njih na teren su izašli veterani Zvezde protiv novinara. U ovom duelu su bolji bili veterani sa 45-39, gde je Srdjan Dabić podsetio na nekadašnje dane kada je nosio crveno beli dres. Pravi spektakl i zbava su usledili izlaskom Glumaca i muzičara na teren gde su jedni protiv drugih odmerili snage. Glumci predvodjeni Kičićem, Jevtovićem,Vujićem su bili bolji od muzičara Igora Montenigera, Vasila Hadžimanova, Grua i drugih sa 18-15. Voditelj ovog programa je bio veliki Zvezdaš i poznati muzičar Milan Delčić Delča. Igrana je i popularna košarkaška igra put oko sveta gde je par Kičić Beader bio najuspešniji. Muzičari su se kasnije vadili kako je Igor kasno ručao pa je to bio glavni uzrok njihovog poraza. Uglavnom druženje je bilo sjajno. I na kraju tog odličnog programa sastali su se juniori Zvezde i Radničkog .Trijumfovali su krstaši sa 74-67. Dogadjaj za pamćenje i podsećanje na dane kada je Zvezda igrala podno zidina Malog Kalemegdana i na mesto gde je nastala Jugoslovenska i Srpska košarka. 

     10 GODINA  OD ISTANBULA 1992

29.VI.2002 godine u Hali Pionir Košarkaški klub Partizan je pred svojim vernim navijačima koji su tog dana ispunili halu Pionir do poslednjeg mesta obeležio vredan jubilej 10 godina otkako je u Istanbulu 1992 godine pobedom nad Španskim Huventudom ,Partizan postao prvak Evrope.Utakmica je odigrana izmedju ekipe Partizana 92 i Partizana All Star. Pobedio je tim iz Istanbula Partizan 92 sa 101-97. Sudije ovog meča su bili Jovančić, Vuković i Bubalo. Iako je naravno rezultat bio u drugom planu, Pionirom je vladala svečarska atmosfera što i dolikuje ovakvim manifestacijama, Košarkaši na terenu su sjajno zabavljali ali su takodje svojim potezima zabavljali i publiku. Još jednom je Sale Djordjević gotovo sa istog mesta pogodio trojku kao te Istanbulske noći 1992 godine, trojka koja je donela Partizanu titulu prvaka Evrope, i tako pokazao da ta trojka nije bila slučajnost već remek delo ove košarkaške legende.Najefikasniji na utakmici je bio Danilović sa 20 poena iza njega odmah je bio Djordjević sa 17 poena.  Specijalni gost ovog Partizanovog jubileja je bio gradonačelnik Fuenlabrade predgradja Madrida gde je Partizan te davne već sada 1992 godine kao domaćin igrao utakmice kupa Šampiona, i gde su gradjani tog simpatičnog predgradja primili Partizan kao da je odvajkada igrao tamo. Svi igrači i stručni štab te šampionske ekipe na poklon su dobili repliku pehara kupa šampiona. Ipak za anale će ostati upamćeni igrači koji su nastupali te večeri u obeležavanju sjajnog jubileja a timovi su igrali u sledećim sastavima

Partizan 92  Djordjević, Danilović, Lončar, Perović, Stevanović, Mihajlovski, Rebrača, Šilobad, Koprivica, Dragutinović, Sindjelić, Šarić, Nakić.  Trener Željko Obradović

Partizan All Star   Šćepanović, Čubrilo, Petrović, Grbović, Koturović, Marić, Divac, Vujanić, Drobnjak, Čanak. Berić, Pecarski, Tomašević, Vilfan, Radošević, Kićanović (izašao na predstavljanje ali nije igrao),Savović.   Treneri  Dušan Ivković i Duško Vujošević

   BIVŠI PARTIZANOVAC  PRESUDIO TROJKOM SVOM NEKADAŠNJEM  TIMU

Oliver Popović bivše Partizanovo dete rodjen je 18 Maja 1970 godine u Užicu gde je i započeo košarkašku karijeru u Prvom Partizanu, da bi sa 16 godina ubrzo prešao u onaj drugi poznatiji Partizan 1986 godine i igrao za njih sve do 1991 godine. Nije nešto dobijao šansu ali će ostati da je u sezoni 88-89 u polufinalu protiv Zvezde svojim trojkama (4 od ukupno 13 poena) doneo pobedu Partizanu. Iz Partizana je prešao u IMT, zatim Borac iz Čačka, Subotički Spartak ,Beobanku i najzad 1997 godine u Crvenu zvezdu. Odmah se ispostavilo da je Oliver bio odlično pojačanje gde je zajedno sa Topićem , Kuzmanovićem, Benčićem, Bolićem, Topalovićem i Rakočevićem doneo Zvezdi poslednju 15. titulu u dosadašnjoj istoriji. Kao kroz svoju karijeru tako je i u Zvezdi znao svojim pogodcima da donese pobedu pa je tako bilo i u večitom derbiju koji je igran 18 Januara 1999 godine. To je bilo 13 kolo domaćeg prvenstva gde je Partizan bio domaćin i bio je bolji protivnik sve do 30 minuta utakmice imao i vodjstvo od 74-63. Ali tada na scenu stupa najbolji pojedinac meča kapiten Zvezde Milenko Topić i svojim pogodcima doprinosi da Zvezda sustigne Partizan. Zvezda je i prešla u vodjstvo 82-80  i imala napad za četri poena razlike ali je Topić izgubio loptu te je Partizan izjednačio. I u sledećem napadu Zvezda pravi grešku gde Pavićević gubi loptu a Lukovski preko bacanja donosi Partizanu prednost 84-82. Zvezda ima poslednji napad ili da trojkom pobedi ili da se udje u produžetke.Lopta dolazi do Popovića u samom uglu terena i on dve desetinke pre oglašavanja sirene za kraj meča  šutira ka košu Partizana. Let lopte je bio dug kao večnost ali je ušla kao kap i nastalo je veliko oduševljenje medju navijačima Crvene zvezde kao i medju igračima. Tako je Partizanovo dete svojim trojkama donelo prvo pobedu Partizanu a zatim i Crvenoj zvezdi. Najbolji deo karijere Oliver je imao baš u Zvezdi za koju je odigrao 91 meč i postigao 794 poena. Ostaće upamćen ovaj derbi kao jedna od najsladjih pobeda nad večitim rivalom. Karijeru je posle Zvezde nastavio u  Lokomotivi iz Rostova, Uniksa iz Kazanja i  grčkog Marusija. 

              JUGOSLAVIJA  A – JUGOSLAVIJA  MLADI  1996 GODINE

21.VI.1996 godine u prepunoj Hali Pionir sastale su selekcije A reprezentacije i mlada Jugoslovenska reprezentacija. To je bio poslednji ispit i jednih i drugih pred važna takmičenja. A selekcija se spremala za Olimpijske igre u Atlanti a mladi za evropsko prvenstvo u Turskoj. 7000 ljudi je došlo da posmatra meč izmedju sadašnjih i budućih asova Jugoslovenske košarke. Iako je bila tropska vrućina kako napolju tako i u hali to nije sputavalo košarkaše i jedne i druge selekcije da se pokažu u najboljem svetlu. Publika je to itekako znala da pozdravi.Odlukom selektora Željka Obradovića Berić i Tomašević su preskočili ovaj susret,takodje publika nije mogla da vidi ni Djordjevića koji je zbog povrede tek dan uoči utakmice počeo sa treninzima. Naravno pobedila je A selekcija sa 88-57. Sudije ovog meča su bili Dimitrijević i Tošović. Najbolji akteri kod jedne i druge ekipe su bili Danilović sa 24 i Obradović sa 14 poena dok kod mladih najviše su pokazali  Šćepanović sa 13 i Drobnjak sa 7 poena. Timovi su nastupili u sledećim sastavima     

Reprezentacija Jugoslavije  Bodiroga, Danilović, Obradović, Lončar, Paspalj, Topić, Djokić, Rebrača, Divac, Savić, Topalović, Bulatović

Jugoslavija mladi   Šćepanović, Brkić, Lukovski, Karadžić, Drobnjak, Djurić, Bolić, Lazarević, Jestratijević, Marković, Mišković, Stanojević

Inače reprezentacija Jugoslavije je na Olimpijskim igrama u Atlanti osvojila srebrnu medalju, u finalu je izgubila od Američkog drim tima, dok su mladi na evropskom prvenstvu u Turskoj osvojili bronzu. 

           TRADICIONALNI  TV  TURNIR

Za prvomajske praznike 1969 godine u domu fizičke kulture na Novom Beogradu održan je tradicionalni TV turnir u organizaciji i pokroviteljstvom TV Beograd. Učestvovale su reprezentacije Jugoslavije,Čehoslovačke, Madjarske i TV selekcije. Ovo je bilo i zadnje pojavljivanje pred beogradskom publikom Radivoja Žućka Koraća koji je igrao za TV selekciju. On je direktno došao na turnir sa utakmice iz  Italije gde je odigrao revijalni meč stranci protiv domaćih. Hteo je i ovom prilikom da ispoštuje organizatora svoju publiku i svoj grad da još jednom uživaju kako u njegovim čarolijama tako i ostalih majstora pod obručima. TV selekcija je u prvom meču savladala reprezentaciju Čehoslovačke sa rezultatom 73-70. Na samom kraju utakmice pri rezultatu 71-70 Korać je iskoristio dva bacanja i tako doneo pobedu svojoj ekipi. Pored tih zadnjih bacanja Korać je postigao 27 poena, pored njega najefikasniji bio i Bardžes Amerikanac koji je zajedno sa Koraćem došao iz Italije da nastupa za TV ekipu.  Sledećeg dana TV ekipa je odigrala meč sa reprezentacijom Jugoslavije gde je Jugoslavija zabeležila pobedu rezultatom 69-58. I na ovoj utakmici Korač je bio najefikasniji sa 12 poena koliko je dao i Rajković. Treću poslednju utakmicu na turniru i poslednju gde je Beogradska publika videla svog Žućka je bila protiv reprezentacije Madjarske gde je slavila Koraćeva ekipa sa 79-61. Na ovoj utakmici Korać je postigao 15 poena, efikasniji od njega je bio nekadašnji njegov saigrač Rajković sa 21 poenom.  Ovom pobedom TV ekipa je zauzela drugo mesto sa 4 boda, pobednik turnira je Jugoslavija sa sve tri pobde, treća je bila Čehoslovačka sa jednom i zadnja je bila Madjarska bez pobede i bodova. Tako je Žućko zadnji puta igrao u svom Beogradu koga je neizmerno voleo. Za anale i u spomenu ostaće zapisan sastav TV ekipe koji je sa Žućkom igrao TV turnir.

TV ekipa  Rajković, Korać, S.Jelić, Bardžes, Žorga, P.Jelić, Djurić, Vučinić, Slavnić, Ivačković, Mišović.

                   NEMANJA   BJELICA

Rodjen 9. Maja 1988 godine u Beogradu.

Još kao dete ga je privlačila magična igra pod obručima pa je u komšiluku na Novom Beogradu i napravio prve košarkaške korake. Za razliku od druge dece koja nije izlazila iz kuća i zalepljena za monitore svojih PC računara i igrica Nemanja je želeo nešto drugo, imao je svoj san svoju viziju šta bi želeo da bude u životu. Ozbiljnijom košarkom je počeo da se bavi u mladjim kategorijama Partizana, sve dok uprava toga kluba nije napravila kardinalnu grešku ( srećom po nas Zvezdaše a moguće i za samog Nemanju) nije raspustila celu tu generaciju 1988 u kojoj su pored Nemanje bili još i Sava Lešić ( takodje kasnije naš igrač) , Stefan Sinovec i drugi. Celu tu generaciju su proglasili netalentovanom, a u stvari je bilo suprotno ti koji su to uradili su bili netalentovani za taj posao. Srećom imao je podršku svoje porodice koja je čvrsto stajala iza njega te je nakon toga prešao u Super Fund . Posle Super Funda prelazi sa svojih 17 godina u Austrijsku Arkadiju ali je prvu godinu morao da pauzira. Inače Austrija nije neka košarkaška zemlja pa su tako i oni prevideli da prepoznaju neizbrušeni košarkaški dijamant. Posle druge godine odlazi na kamp Fenerbahče Ulkera ali ne potpisuje ugovor zbog većeg broja stranaca u tom timu. Usledio je poziv Crvene zvezde i Karija Pešića , jer trenerovo iskusno oko je videlo što mnogi nisu. Usledio je rad na njemu i brušenje, forsirao ga je na mestu pleja iako su mnogi tih dana bili skeptični, i čak komentarisali da je Kari zašao u godine i da ne zna šta radi. Ali iskusni lisac je vrlo brzo svima zapušio usta, Nemanja je preko noći postao ljubimac Zvezdinih navijača. Njegovi  lucidni potezi i asistencije koje niko nije očekivao su dizali Pionir na noge.Davao je maksimum na svakoj utakmici, postao je oslonac tima. Velika prednost Nemanje je ta bila što je mogao da igra na pozicijama od 1 do 4  bez ikakvih problema. Zvezda je te godine igrala kao preporodjena, nažalost sledeće godine Pešić odlazi iz Zvezde turbulencije u Zvezdi ponovo isplivavaju na površinu ali Nemanja i dalje igra sa istim žarom za crveno-beli dres što publika naravno vidi i prepoznaje i Nemanja postaje njihov idol.Biva proglašen za sportistu godine 2009 godine u SD Crvena zvezda, glasovima navijača. Odlične partije ga preporučuju selektoru Ivkoviću i on sa reprezentacijom u Poljskoj osvaja srebro. Puna satisfakcija za ovog sjajnog momka kome je san polako počeo da se ispunjava. Na žalost sa Zvezdom nije uspeo da osvoji nijedan trofej , proveo je dve sezone u njoj. Odigrao je 101 utakmicu i postigao 850 poena.Nije osvojio u Zvezdi trofej ali je osvojio srca Zvezdinih navijača koji i dan danas prate njegove igre u drugim klubovima i nadaju se da će Nemanja jednog dana se možda vratiti u njegovu i njihovu Zvezdu. Na draftu za NBA je izabran od Minesote ali Nemanja odlučuje da još koju godinu provede u Evropi ( odličan potez) pa je tako izabrao Španiju i ekipu Kuću Laboral.Izabrao je najaču ligu u Evropi gde je proveo tri sezone i tamo polako stepenik po stepenik sasvim strpljivo gradio svoje ime. U trećoj sezoni pruža najbolje partije u Kući te nakon odličnih partija prelazi u Turski Fenerbahče kod Željka Obradovića. Sa Fenerbahčeom osvaja prvenstvo i kup Turske za sezonu 2013-14. Dok ovaj tekst nastaje prvenstva za tekuću 2014-15 nisu još završena. Uglavnom u Fenerbahčeu postaje na mnogim utakmicama čovek odluke. U reprezentaciji postaje standardni prvotimac bez kojeg se jednostavno reprezentacija ne može zamisliti. Do sada je sa reprezentacijom osvojio zlato na Univerzijadi 2009, srebro na Evropskom prvenstvu 2009, i srebro na Svetskom prvenstvu 2014 godine što je sjajan rezultat. Pored Teodosića najbolji igrač reprezentacije na tom prvenstvu u Španiji, bio je najbolji skakač i bloker.Igra na poziciji krilnog centra. Odlikuje ga izuzetna skromnost, i osoba koja nema nijednu mrlju u svojoj karijeri. Biser Srpske košarke i Zvezdin ponos Nemanja Bjelica. 

                     Naši naši – Naši strani

Povodom obeležavanja 60 godina od osnivanja KSS i 85 godina košarke u Srbiji 24.12.2008 godine u Hali Pionir održan je revijalni hunamitarni meč izmedju košarkaša koji igraju u domaćoj ligi i košarkaša koji nastupaju u evropskim klubovima.Sav prihod od utakmice išao je u deci sa posebnim potrebama.U  Beogradskom dramskom pozorištu pre utakmice je otvorena izložba slika o istorijatu košarke u Srbiji, a tom prilikom su bila uručena i priznanja najzaslužnijim košarkaškim radnicima.Humanitarnoj akciji su prisustvovale velike košarkaške legende poput Srdje Kalembera, Žarka Paspalja, Nemanje Djurića, Slobodana Gordića, Radovana Radovića, Zorana Radovića, Raše Radovanovića, PredragaDanilovića i mnogih drugih. Na žalost  veoma mali broj posetilaca je te večeri bilo u Pioniru svega 2000 gledalaca, s obzirom da se ipak radilo o velikom jubileju i humanitarnoj akciji domaća košarkaška publika je ovoga puta pala na ispitu. Pobedila je ekipa Naši stranci sa 104-94, iako je rezultat bio u drugom planu. Prisutni te večeri u hali Pionir su mogli da uživaju u egzibicijama trenutno najboljih srpskih košarkaša.Najveće aplauze od strane publike dobiili su povratnik iz NBA Nenad Krstić koji se nije štedeo nijednog trenutka, Miloš Teodosić svojim asistencijama koji je dizao publiku na noge ,Boban Marjanović svojim zakucavanjima, kao i Zoran Erceg svojim preciznim pogocima sa distance. U poluvremenu su nastupali mini basketaši kao i košarkaši u kolicima te je tako publika imala prilike gromkim aplauzom i njih da pozdravi. Najbolji strelci u obe selekciju su bili Marjanović sa 20 i Kešelj sa 14 poena kod ekipe Naši naši dok kod Naši stranci najefikasniji su bili  Erceg sa 19 i Krstić sa 16 poena. Sudije ovog humanitarnog meča su bili Jovčić, Mažić i Tatić. A za anale će ostati sastavi timova koji su nastupali te večeri

Naši naši  Kešelj,Tepić, Krstović, Bjelica, Labović, Marković, Tripković, Marjanović, Mačvan, Rašić, Veličković , Raduljica    Trener  Duško Vujošević

Naši strani  Popović, Cvetković, Erceg, Kecman, Zoroski, Krstić, Plisnić, Radenović, Raičević, Teodosić,   Treneri Aleksandar Trifunović i Aco Petrović

                          APLAUZI ZA MEKA

                                                                                                                                                                    8. juna 1983. godine još jedan majstor pod obručima je otišao u istoriju. Kada je na semaforu bilo 11 minuta i 11 sekundi usledilo je slavlje, tog trenutka prestala je sportska karijera velikog i nenadmašnog Miluna Marovića. Poslednji romantičar sa Crvenog krsta, reprezentativac i jedan od najboljih igrača „Radničkog“ skinuo je dres sa brojem 11, koji je neprestano nosio poslednjih 16 godina. Njegov „Radnički“ je zajedno sa reprezentacijom Jugoslavije priredio veličanstveni oproštaj Meku, kako su ga prijatelji zvali, jednoj istinskoj košarkaškoj legendi u „Hali sportova“ na Novom Beogradu, gde je bilo prisutno i 2.500 gledalaca. Od Meka su se mnogi oprostili prigodnim poklonima i priznanjima, pa je tako dobio i „Povelju Sportskog društva Radnički“, „Plaketu KSS“, „Zlatnu plaketu SOFK-a“, „Zlatnu plaketu KS Beograda“, „Plaketu Partizana“, umetničku sliku iz ruku Dragiše Vučinića koji mu je predao u ime „Crvene zvezde“, knjigu „Umetničko blago Evrope“, koju je dobio kao zajednički poklon delegata utakmice Beloševića i sudija Jakšića i Radovića. Povodom sve-čanog događaja izašla je i prigodna publikacija gde je između ostalog stajalo i ovo: „Danas je vreme za poslednje Milunove koševe u zapisniku, ali njegov trag u istoriji košarkaškog kluba „Radnički“ tražiće se i nalaziti u svakoj od 16 minulih godina provedenih u crvenom dresu. Večeras ćemo biti pomalo setni jer „Radnički“ – klub ostaje bez jednog istinskog asa, ali i srećni jer „Radnički“ – klub dobija jednog vrsnog sportskog radnika. A svih ovih godina smo ponosni što imamo tako izuzetnog sportistu i kapitena, čoveka o kome zaista svi ne iz kurtoazije i ne zbog ovog rastanka sa koševima možemo govoriti samo u superlativima.“

Marović je na rastanku vidno uzbuđen, rekao da je ovo za njega nezaboravan trenutak: „Ne znam ni sam da li sam zaslužio sve ovo, ovoliko nagradi i pažnje. Hvala svima koji su došli da mi kažu ’zbogom’ sa terena i učine da nikada ne zaboravim ove divne časove.“

Iako je rezultat bio u sasvim drugom planu, vredi napomenuti da je pobedila ekipa Radničkog sa rezultatom 114:110. Najefikasniji kod oba tima su bili Dalipagić sa 28 i Kićanović sa 23 poena za „Radnički“, dok su kod Reprezentacije najbolji su bili Grbović sa 27 i Mutapčić sa 20 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

„Radnički“ - Ivković, Kićanović, Vučurović, Bošnjak, Dabić, Banja-nin, Slavnić, Marović, Damnjanović, Jarić, Dalipagić, Milovanović.

Reprezentacija Jugoslavije - Zorkić, Ivanović, Stefanović, Mutapčić, Grbović, Bukumirović, Arapović, Cvjetičanin, Vujačić, Savović.

                       ALEKSANDAR GEC 

                                                                                                                                                              Rođen 3. marta 1928. godine u Be-ogradu, preminuo 12. aprila 2008.
Bio je prvi srpski košarkaš i prva lege-nda Košarkaškog kluba „Crvena zvezda“. Aleksandar Gec je počeo da igra košarku za prvi tim od samog njenog osnivanja, 1946. godine. Sa „Crvenom zvezdom“ je osvojio osam titula državnog prvaka u nizu, od 1945. pa sve do 1953. godine. Njen dres je nosio 98 puta. Za repreze-ntaciju Jugoslavije je odigrao 66 mečeva, učestvovao na prvom Svetskom prven-stvu u Buenos Ajresu 1950. godine, a od reprezentacije se oprostio 1953. godine na EP u Moskvi. Nažalost, u 25. godini živo-ta je morao da prestane da se bavi ak-tivnim igranjem košarke, ali se nije preda-vao i dalje je celog sebe davao i „Zvezdi“ i sportu.
Ostaće upamćen kao velemajstor u asistencijama, sjajan tehničar sa izvrsnim pregledom igre. Posle prestanka aktivnog igranja košarke, Gec se oprobao i kao trener, a kasnije je bio i predsednik kluba. Za vreme nje-govog mandata „Crvena zvezda“ je osvojila titule prvaka 1968/69. i 1971/1972, kao i tri Kupa Jugoslavije: 1971, 1973. i 1975.
Kakav je bio košarkaš i koliko je voleo „Crvenu zvezdu“ pokazaće i sledeći primeri. Kada su svojevremeno pitali Velikog Aleksandra da izdvoji neku zanimljivu priču iz karijere, on je izdvojio dva jako interesantna događaja.
Prvi se odnosio na utakmicu sa Zadrom 1946. godine, koja je odlučivala o naslovu prvaka. Utakmica se igrala u osam ujutru, a Gec, koji je tada sa 18 godina i bio maturant, morao je toga dana da polaže pismeni maturski rad, koji je počinjao sat vremena ranije nego utakmica. „Završim ja taj deo ispita u rekordnom roku od 15 minuta i zbrišem pravo na utakmicu‟, reči su velikog asa. „Crvena zvezda“ je pobedila rezultatom 46:9 i osvojila titu-lu, a Gec opijen slavljem, sutradan nije ni otišao na usmeni, jer kako je sam pričao, znao je da je loše uradio pismeni - šta može da se uradi za petnaest minuta - pa je maturski ispit položio u septembru.
Drugi detalj, koji je takođe njemu bio veoma drag i značajan, zbio se 1952. godine u Zrenjaninu. „Crvena zvezda“ je tih godina bila neprikosno-vena i svi se jedva čekali da je skinu sa trona. Baš na toj utakmici sa „Proleterom“, sve se okrenulo protiv „Zvezde“. „Na četiri sekunde pred kraj meča, rezultat je nerešen, ali je lopta bila kod mene, na našoj polovini. Šutiram sa pola igrališta i postignem pobedonosni koš, ali nastane gužva kod zapisničkog stola i sudije ponište taj pogodak, pa ponovo dosude loptu za nas. Šutiram gotovo sa istog mesta i opet postignem koš, velika je radost kad daš koš sa pola terena dva puta uzastopce“, prisećao se Veliki Ale-ksandar.
Na jednoj od turneja je za 12 dana odigrao 13 utakmica za „Zvezdu“, dešavalo bi se da jednu utakmicu odigra u prepodnevnim, a drugu u popodnevnim satima. Posle Evropskog prvenstva u Moskvi 1953. godine, Saša je sve napore stoički izdržavao, ali je tada osetio da se preznojava. I kada bi sedeo, obuzimala ga je slabost. Nakon pregleda, na rendgenu je otkriveno da ima otvorenu kavernu na levom plućnom krilu. Sa 25 godina je morao da kaže ‘zbogom’ igranju košarke, pa se posvetio trenerskom radu, a kasnije je bio i predsednik kluba. Za vreme njegovog mandata „Crvena zvezda“ je osvojila dve šampionske krune, tri Kupa Jugoslavije i jedan Kup pobednika kupova.
Aleksandar Gec je bio izuzetno častan čovek, dosledan svojim prin-cipima i vaspitavan u sportskom i viteškom maniru, što slikovito pokazuje činjenica da je sa mesta predsednika kluba otišao, jer nije mogao da se pomiri sa nekim stvarima koje nisu bile u duhu fer-pleja. Igrao se derbi u „Hali sportova“ na Novom Beogradu, pobedio je „Partizan“, koji je tih godina češće pobeđivao. Navijači crno-belih, pretukli su navijače „Crvene zvezde“ naočigled policajaca, koji su bili u neposrednoj blizini. I sa osme-hom na licu sve to posmatrali. Sutradan, Gec je tražio da se uputi pismo predsedniku KK „Partizan“, koji je u to vreme bio i ministar unutrašnjih poslova vlade Srbije. Saradnici Aleksandra Geca nisu podržali tu ini-cijativu i hteli su da se sve zataška. Videvši to, Gec, dosledan svojim principima, dao je neopozivu ostavku na mesto predsednika kluba i nikada više nije otišao ni na jednu košarkašku utakmicu. To je bilo prosto neverovatno, čovek koji je dao nemerljiv doprinos košarci i „Zvezdi“, okrenuo je leđa sportu svog života zbog nepravde. Aleksandar je u tim trenucima pokazao svoju veličinu. Ostaće upamćen kao kapiten koji je gledaoce oduševljavao izuzetnim potezima, koji se nisu mogli često videti. Bio je romantičar kraljice igara i ceo svoj život je posvetio svom klubu. Aleksandar Veliki će zauvek ostati u našim srcima i sećanjima.

 

SELEKCIJA NBA ALL STAR IGRAČA U JUGOSLAVIJI

NBA All Star selekcija je krajem maja i početkom juna 1964. godine gostovala u Jugoslaviji i odigrala četiri meča, dva u Beogradu, po jedan u Zagrebu i Karlovcu. Tako su ljubitelji košarke videli uživo zvezde američkih timova o kojima su mogli samo preko novinskih članaka da se informišu. Prva utakmica je odigrana 29. 5. 1964: NBA selekcija – reprezentacija Beograda (98:51). Utakmica se igrala na Tašmajdanu, a prisutno je bilo 8.500 gledalaca. Sudije su bili Miroslav Minić i Obrad Belošević, obojica iz Beograda. Najefikasniji kod domaćina bio je Korać sa 20 poena, a kod gostiju Oscar Robertson - 31 poen. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

NBA Selekcija - Bill Russell, Bob Pettit, Oscar Robertson, Bob Cousy, Jerry Lucas, Tom Heinsohn, Tom Gola.

Reprezentacija Beograda - Gordić, Korać, Rajković, Nikolić, Bojović, Cvetković, Đurić, Kovačić, Ražnatović, Čermak, Pavlović.

Drugi meč je igran sutradan, 30. 5. 1964. godine, takođe na Tašmajdanu; gledalaca 5.000; sudije: Jakšić i Petrović, obojica iz Beograda. Pobedu je opet odnela ekipa američkih zvezda, 100:52.  Najefikasniji kod domaće ekipe je bio Korać sa 16 poena, a kod gostiju Bob Cousy sa 25 poena. Kod domaće ekipe su bila dva nova imena u odnosu na prvi meč Josip Đerđa i Ratomir Vićentić. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Reprezentacija Beograda - Gordić, Korać, Đurić, Nikolić, Đerđa, Kovačić, Bojović, Cvetković, Vićentić, Ražnatović, Čermak, Pavlović.

Selekcija NBA zvezda - Bob Pettit, Bob Cousy, Oscar Robertson, Tom Heinsohn, Jerry Lucas, K.C. Jones.

Sledeće utakmice NBA selekcija je igrala u Zagrebu i Karlovcu. 1. 6. 1964 u Zagrebu na Šalati pred 7.000 gledalaca odigran je meč između NBA selekcije i reprezentacije Hrvatske koja je završena rezultatom 93:71. Najefikasniji kod domaćina je bio Josip Đerđa sa 16 poena, dok je kod gostiju Oscar Robertson ubacio 24 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Reprezentacija Hrvatske: Lalić, Kolaković, Ostarčević, Kovačić, Križan, Troskot, Đerđa, Đurić, Kasun, Skansi, Rimac i Novosel.

Selekcija NBA Bob Pettit, Bob Cousy, Tom Heinsohn, Jerry Lucas, K.C. Jones, Oscar Robertson i Tom Gola.

Naredna utakmica je odigrana 2. 6. 1964. godine u Karlovcu na popularnom Šancu pred 4500 posetilaca. Sudije ovog meča su bile Mahlović i Brnetić, obojica iz Zagreba. I ovu utakmicu čak i lakše nego prvu dobila je NBA selekcija sa 110:65. Najefikasniji kod domaće ekipe je bio Đerđa sa 20 poena, a kod gostiju Tom Heinsohn sa 26 poena. Kod domaćina je bilo novih igrača Stjepan Ledić, Zlatko Kiseljak.

Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Selekcija NBA - Bob Pettit, Bob Cousy,  Tom Heinsohn, Jerry Lucas, K.C.Jones, Oscar Robertson , Bill Russell i  Tom Gola.

Reprezentacija Hrvatske - Kolaković, Ostarčević, Kovačić, Križan, Troskot, Đerđa, Djurić, Kasun, Skansi, i Novosel, Ledić i Kiseljak.

Susret na Šalati se igrao na parketu koji je prebačen iz Ljubljane iz hale Tivoli i montiran na rukometni teren, dok se u Karlovcu na Šancu igralo na betonu. Postoji i anegdota sa utakmice u Karlovcu gde je sudija Vojislav Brnetić svirao tehničku grešku Bobu Cousiju zbog toga što je on kod izvođenja jednog od slobodnih bacanja okrenuo od koša i loptu bacio preko leđa.

MAKABI PAO U BEOGRADU POSLE 42  GODINE

Košarkaški klub Crvena zvezda je sebi i svojim navijačima na najlepši način čestitala rodjendan i veliki jubilej 70 godina postojanja i na najlepši način ispisala još jednu stranicu svoje istorije, ostvarila pobedu nad aktuelnim prvakom Evrope u Kombank areni u igri iz snova sa 89-76. Zvezda je ove sezone ostvarila mnoge stvari, plasman u top 16, 20 pobeda u nizu u aba ligi, osvojen treći u nizu kup Koraća a osmi u istoriji, ali za rodjendan je ispisala pobedu za sva vremena. Zlatna generacija predvodjena Kapičićem, Slavnićem, Vučinićem, Rakočevićem je sada več davne 1973 napravila podvig i pobedila Makabi ali 18.01.1973 godine u četvrtfinalu kupa šampiona u hali sportova na Novom Beogradu zvezda je dobila Makabi sa 103-88. U toj utakmici je briljirao Zvezdin kapiten Dragan Kapičić koji je sa 40 poena bio te večeri nerešiva enigma za igrače Makabija.Prvi meč je Zvezda izgubila sa 113-102 i jurila je tih -11 razlike, koje je u Beogradu i nadoknadila.Timovi su tada igrali u sledećim sastavima

Crvena zvezda  Rakočević, Lazarević, Sarjanović, Pešić, Pajović, Kapičić, Vučinić, Latifić, Grasi, Slavnić

Makabi   Menkin, Avisar, Brodi, Danlop, Korev, Berkovič, Štarkman, Nojmart, Leža, Švarc, Čubin, Rozin

5.03.2015 godine Zvezda je napravila podvig na podvizima prosto deklasirala aktuelnog prvaka Evrope. Vodila je Zvezda tokom meča, pa ispuštala prednost, zatim vodio Makabi ali ono što će zauvek biti upamćeno je serija od 20-0 krajem treće i tokom četvrte četvrtine, gde u zadnjoj deonici Zvezda je dobila sa 35-17 i praktično bacila slavni klub na kolena.Briljirali su Dženkins, Vilijams, Marjanović, Kalinić ispred svih. Odlićnu partiju je pružio i mali Tejić kao i Zvezdina radilica Jaka Blažić. Sjajan meč pred 10.000 gledalaca koji su zajedno hteli da sa svojim ljubimcima svojim herojima ispišu jednu od najzlatnijih stranica u istoriji, što im je na kraju uspelo nošeni na krilima svojih navijača. Za istoriju za anale ostaće tim koji je posle 42 godine i one čuvene pobede 1973 godine napravio još jedan podvig.

Crvena zvezda   Vilijams. Mitrović, Dangubić, Marjanović, Blažič, Kalinić, Tejić, Jović, Dženkins, Zirbes, Rebić i Kaplanović

Makabi  Pargo, Hajns, Smit, Rendl, Linhart, Tajus, Koen, Ohajon, Harari, Skorcijanidis, Aleksandar, Forte 

14 GODINA OD PRVOG SVETSKOG ZLATA

24 Aprila 1984 godine u Ljubljani je obeležen jubilej 14 godina od najvećeg uspeha Jugoslovenske košarke i prve titule svetskog šampiona. Reprezentacija Jugoslavije je i kasnije osvajala i svetske i evropske titule kao i zlato na Olimpijskim igrama četri godine ranije u Moskvi ali ovo zlato je bilo prvo i kao takvo ima svoje posebno mesto u istoriji. Pred Olimpijske igre te godine u Los Andjelosu je u Ljubljani obeležen taj veliki jubilej gde su se u prvom meču sastale ekipe tadašnjih prvaka iz 1970 godine i Olimpijske reprezentacije koja se spremala za predstojeću olimpijadu. Igralo se 15 minuta i bolja je bila olimpijska reprezentacija sa 32-29. Treba istaći da su veterani bili pojačani Delibašićem i Basinom.Hala Tivoli u Ljubljani je bila premala da primi sve koji su hteli da na jednom mestu vide nekadašnje i sadašnje majstore pod obručima, prisustvovalo je preko 6000 gledalaca.Iz ekipe koja je osvojila prvenstvo sveta 1970 hvalili su Duci Simonović koji zbog obaveza nije došao,i Trajko Rajković koji je nažalost ubrzo posle tog prvenstva preminuo. Timovi su nastupili u sledećim sastavima

Veterani 1970  Jelovac, Skansi 2, Žorga, Kapičić 8, Daneu 2, Ćosić 4, Šolman 7, Plećaš 2, Čermak 2, Tvrdić, Basin 2, Delibašić

Olimpijska reprezentacija   D.Petrović 6, A.Petrović 6, Zorkić 2, Hadžić 2, Sunara 2, Vilfan 6, Knego 6, Mutapčić 2

U nastavku je odigran meč izmedju reprezentacije koja je osvojila zlatnu medalju u Moskvi 1980 godine i Olimpijske reprezentacije. Pobedila je iskusnija ekipa Moskva 80 sa 100-96. Mora se napomenuti da za Olimpijsku reprezentaciju 84 nije igrao Rajko Žižić zbog povrede a Kićanović, Dalipagić, Radovanović su pojačali svoje saigrače u timu Moskva 80. Gledaoci su mogli da uživaju u prelepim potezima obeju reprezentacija. Utakmice tačnije ceo taj spektakl je bio humanitarnog karaktera jer sav prihod od te manifestacije je išao za izgradnju novog Ljubljanskog porodilišta. Pre početka utakmica minutom ćutanja je odata počast Radivoju Koraću, Trajku Rajkoviću, Vilijamu Džonsu (nekadašnjem predsedniku Fiba) kao i svim košarkašima i košarkaškim radnicima koji su preminuli u periodu od 1970 godine pa sve do 1984.    Timovi su nastupali u sledećim sastavima

Moskva 80  Kićanović 20, Jelovac 8, Jerkov 12, Ćosić 2, Varajić 14, Jarić 4, Subotić 2, Radovanović 10, Slavnić 10, Dalipagić 18

Los Andjelos  84  D.Petrović 20, A.Petrović 8, Zorkić 16, Hadžić 2, Sunara 21, Vilfan 9, Knego 4, Vukičević 14, Vranković, Nakić 2, Mutapčić