POSLEDNJI ISPRAĆAJ RAJKA ŽIŽIĆA

07.08.2003 sasvim iznenada nas je napustio Rajko Žižić legenda Jugoslovenske i srpske košarke, legenda OKK Beograda i Crvene zvezde. Otišao je tiho kao što je i sam bio celog svog života.

09.08.2003 godine na novom groblju u Beogradu u aleji velikana na svoj poslednji put u pratnji mnogobrojne rodbine i prijatelja pošao je naš Rajko Žižić.Reka ljudi je došla da isprati legendu čoveka koji je mnogo dao svojoj zemlji i košarci. Kovčeg sa sa telom preminulog Rajka Žižića izneli su njegove kolege košarkaši i prijatelji Zoran Slavnić, Vlade Divac, Aleksandar Djordjević,Dušan Ivković, Srećko Jarić i Boban Petrović.

Poslednje oproštajne govore od velikana i košarkaške legende govorili su Vojislav Andrić bivši savezni sekretas za sport kome je pokojni Rajko Žižić bio tri godine pomoćnik.

Poznavao sam te kraće od mnogih ali dovoljno da shvatim tvoju ljudsku veličinu koja prevazilazi sva sposrtka dostignuća.Bio si i ostao pravi i nepopravljivi šampion. Smiren, odmeren ulivao poverenje imao meru da se ne ponesemo uspesima , znao da stvari postavi na svoje mesto. Imponovala je tvoja briga za porodicu , smisao za harmoniju a na poslu za male i velike sportove  i one bez medalja. Bez patetike i preterivanja svojstvenih u ovakvim situacijama bio si uvek svoj unosio dobar duh. Zaista dobroćudni div velikog srca.

U ime OKK Beograda i Crvene zvezde od Rajka su se poprostili  i Nebojša Ilić i Blažo Stojanović.                Nebojša Ilić je rekao Već dva dana slušamo vest – Umro je Rajko Žižić .Slušamo ali ne verujemo. Čekamo da se pojavi , recimo u ovoj Sali kao i obično negde u uglu diskretno da sasluša diskusiju i na kraju nenametljivo uzme reč i ponudi najbolje rešenje. Košarku nije samo igrao već je i za nju živeo. Biografija prepuna medalja ali po medaljama u Zvezdi ga najmanje pamtimo.Pamtićemo ga kao dobrog plemenitog čoveka koji je širio optimizam i kada Zvezdi nije išlo najbolje. Radio je do smrti na dva projekta na stvaranju Evropske zvezde i i na organizaciji Evropskog prvenstva 2005 godine. Kada Zvezda dostigne taj cilj a nekih 12 tvojih naslednika u plavom na terasi budu proslavljali novi uspeh bićeš sa nama dragi Rajko. I uvek dok se u ovj zemlji bude igrala košarka. Ovim rečima se Nebojša Ilić u ime Crvene zvezde oprostio od legende.

Na čelu tužne kolone ka aleji velikana bio je sportski direktor Crvene zvezde Nebojša Ilić da bi kovčeg do grobnog mesta izneli Predrag Bogosavljev , Miško Marić, Predrag Bojić, Nebojša Zorkić, Aleksandar Djordjević i Boban Petrović.

Na samom grobu se  poslednji put oprostio i Blaž Kotarac njegov saigrač u reprezentaciji i OKK Beogradu.  Na ovom mestu sam svojevremeno ispratio Žućka i Trajka , osećao sam prazninu kao da su mi otišla starija braća .Onda si se pojavio ti  gorštak iz Nikšića , moj mladji brat koji me je neodoljivo podsećao na Trajka. Ljudi ovih dana pričaju o tvojim medaljama pa nikako da ih izbroje., da se slože koliko si ih osvojio  u svim kategorijama. Kakav je to samo sportski podvig i kakva retkost. Osvojio si ti i najveća zlata suprugu Ljilju i sina Ivana. Bila mi je čast da delim sa tobom trenutke, bilo ih je mnogo bilo da je reč o poslu , košarci ili običnoj šetnji. Nedostajaćeš nam svima počivaj u miru  rekao je Kotarac opraštajući se od svog prijatelja. 

JUGOSLAVIJA  -OLIMPIJA /LOKOMOTIVA

1966 godine pred odlazak u Čile na nezvanično svetsko prvenstvo reprezentacija Jugoslavije je u dva dana imala dve probe sa timovima Olimpije i Lokomotive koji su trebali da daju neke odgovore selektoru Jugoslovenske reprezentacije Ranku Žaravici. 8.IV.1966 godine u hali Tivoli u Ljubljani pred 1500 gledalaca meč su odigrali Olimpija i reprezentacija Jugoslavije koja je slavila sa rezultatom 88-87 posle produžetaka jer u regularnom delu meč je bio završen sa 76-76.Olimpija je pružila odličnu partiju treba istači da najbolji igrači Olimpije Daneu i Basin su igrali za svoj tim a ne za reprezentaciju. Sve do dva minuta pre kraja regularnog dela reprezentacija je bila u vodjstvu kada Olimpija izjednačuje na 70-70. Od tog trenutka pa sve do kraja su se smenjivali u vodjstvu da bi na kraju produžetka reprezentacija pobedila minimalnim vodjstvom 88-87. Najefikasniji igrači kod oba tima su bili Korać sa 30 i Cvetković sa 18 za reprezentaciju dok kod Olimpije su to bili Daneu sa 42 i Žorga sa 11 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima

Reprezentacija Jugoslavije   Korać, Rajković, Kovačić, Cvetković, Marojević, Logar, Tvrdić, Čermak, Skansi

Olimpija  Basin, K.Kovž, Božić, Volovšek, Verbić, Žorga, Dermastija, Hočevar, Ajzelt, Daneu, Osterc, Potočnik

9.IV.1966 godine u Zagrebu reprezentacija Jugoslavije je odigrala drugi meč protiv ekipe Lokomotive i zabeležila još jednu pobedu sa 84-81 . Utakmica je odigrana na otvorenom terenu Tuškanca pred oko stotinu gledalaca a tako mali broj ljudi je bio pre svega zahvaljujući kiši koja je neprestano celi dan padala i tako pokvarila spektakl. Očigledno je da ovako loše vreme više odgovaralo domaćoj ekipi koja je tek poklekla u samom finišu meča .Reprezentacija je igrala sa devet igrača Ranko Žeravica je izostavio Daneua i Ražnatovića strahujući da se ova dvojica u ovakvim uslovima ne povrede, još treba dodati da je i Kovačič igrao za svoj tim Lokomotivu. Najefikasniji kod oba tima su bili Korać sa 22 i Logar sa 13 za reprezentaciju dok kod Lokomotive su to bili Kovačić sa 28 i Omašić sa 22 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima

Reprezentacija Jugoslavije   Basin, Korać, Rajković, Cvetković, Maroević, Logar, Tvrdić, Čermak, Skansi.

Lokomotiva  Omašić, Kovačić, Kavedžija, Vrcan, Bočkaj, Valek, Rimac.

Sutradan 10.IV.1966 reprezentacija Jugoslavije je otputovala za Čile gde je osvojila prvo mesto na nezvaničnom šampionatu sveta i tako ostvarila veličanstven uspeh.

             BOSNA  -  JUGOSLAVIJA

13.05.1979 godine u Sarajevu u dvorani Skenderija pred 7.000 gledalaca odigran je humanitarni meč izmedju reprezentacije Jugoslavije i aktuelnog evropskog i državnog prvaka ekipe Bosne. Bio je to pravi spektakl pred punom Skenderijom a  sav prihod od meča išao je kao pomoć nastradalima u zemljotresu koji je te godine pogodio Crnu Goru. Selektor reprezentacije Jugoslavije Petar Skansi je naložio svojim izabranicima pred meč da moraju ozbiljno shvatiti ovaj susret i tako mu pristupiti. Pobedila je reprezentacija Jugoslavije sa 128-97. Publika je mogla da uživa u potezima obeju ekipa. Bosna se držala koliko je mogla  do sredine prvog poluvremena  a onda je plava četa pokazala publici da nije bezveze bila aktuelni svetski i evropski prvak. Kićanović, Slavnić, Dalipagić i ostali su pokazali sav svoj raskoš i tako se u pravom svetlu još jednom pokazali sarajevskoj publici i ispoštovali  selektora Skansija i njegove zahteve. Najefikasniji u reprezentaciji Jugoslavije su bili Kićanović sa 36 i Dalipagić sa 25 poena dok u ekipi Bosne su to bili  Varajić sa 31 i Delibašić sa 27 poena. Sarajevo i njena publika su još jednom položili sa najvećom ocenom test iz humanosti , jer su se u veoma velikom broju  prisustvovali ovom humanitarnom meču i tako svojim prilozima pružili pomoć onima kojima je bila najpotrebnija. Timovi su nastupali u sledećim sastavima

Jugoslavija  Vilfan, Kićanović, Žižić, Knego, Jerkov, Nakić, Pavličević, Ćosić, Slavnić, Krstulović, Dalipagić

Bosna   Vučević, Djogić, Benaček, Bosiočić, Idić, Radovanović, Bilalović, Varajić, Delibašić, Mutapčić, Hadžić.  

OTKAZAN  HUMANITARNI MEČ ZBOG NESTANKA STRUJE I VODE

Za vreme Nato agresije i bombardovanja Jugoslavije ,sport je stao ali su sporadično igrani humanitarni mečevi kao pomoć i kao podrška da se istraje u nepravednom ratu i kao neka vrsta podizanja morala gradjanima koje je svakodnevno Nato alijansa zasipala bombama iz vazduha.           Te su tako Košarkaški klub Borac , njeni igrači i rukovodstvo želeli da pruže podršku svojoj braći preko Drine pa su dva dana boravili u Beogradu želeći da odigraju tri meča sa Beogradskim klubovima Crvenom zvezdom , Partizanom i FMP-om. Prvog dana su odigrali meč sa Fmp-om  04.05.1999 godine, trebali su sutradan da odigraju u hali Pionir meč sa Zvezdom dok meč sa Partizanom je otkazan jer Partizan nije mogao da sakupi svoje igrače koji su dobili slobodno. Košarkaši Crvene zvezde i Borca iz Banja Luke su se našli u 11 sati u Pioniru 05.05.1999 godine u želji da odigraju meč, meč humanosti, solidarnosti i prkosa ali nažalost nije bilo uslova za njegovo odigravanje jer nije bilo niti struje niti vode te je tako meč odložen za neka bolja vremena. Iako nije nikada odigran , dovoljno je samo to što je Borac došao bio tu, takodje su svoje prisustvo iskoristili  da budu i na mostu gde su branili  zajedno sa gradjanima mostove od Nato napada,gde je  pobedila  humanost krajišnika.

Trener Crvene zvezde Jovica Antonić je tom prilikom izjavio :  Zaista prava šteta .Ovo je prvi puta da u Pioniru nestanu struja i voda otkako je sve ovo počelo i tob za maler kada je trebalo da igramo sa Banjalučanima. Oni su nažalost morali odmah da se vrate kući a mi im dugujemo zahvalnost zato što su došli da nam pruže podršku.

Trener  Borca  Karalić je izjavio : Ništa nije moglo da nas spreči da dodjemo u Beograd jer su veze sa našom braćom neraskidive.Nažalost nestanak struje je onemogućio da igramo sa crveno belima .Medjutim već smo razgovarali da kada za to dodje vreme Zvezda učestvuje na turniru u Banja Luci.      

I zato taj gest  zaslužuje da se zauvek spasi od zaborava da ostane upisan u zvezdinu i borčevu istoriju kao dokaz ljudskosti, humanosti.Meč na turniru koji je Karalić spomenuo je održan ali to je za neku drugu priču.Prisutnost su iskoristili da ugovore dve utakmice humanitarnog karaktera u Banja Luci i Brodu odigraju protiv B reprezentacije Jugoslavije, tako je i bilo. Ali za uspomenu i večnost neka ostane ova priča kada je ludilo i agresija bila iznad sporta iznad humanosti. Za večnost ostaće upisan tim Borca koji je tog maja 1999 godine boravio u Beogradu Florjan, Čubrilo, Vujasinović, Kukić, Šućur, Blanuša, Babić, Zirojević, Kojadinović, Vuleta, Blagojević, Šćekić  Trener  Karalić  direktor Borca  Vukašin Božić.

      POSLEDNJA BIOSKOPSKA  PREDSTAVA

Piter Bogdanović je 1971 godine snimio kultni film Poslednja bioskopska predstava koji je će ostati u analima Američke i svetske kinematografije. Nominovan u sedam kategorija dobio je dva oskara za sporednu mušku i žensku ulogu.

 Dejan Radonjić je sa svojih 12 momaka u sezoni 2014-15 odigrao svoju poslednju bioskopsku predstavu koja će kao i Bogdanovićev film ući u anale Srpskog sporta i Zvezdinu istoriju kao najuspešnija sezona ikada do današnjih dana. N e postoje oskari za košarku ali ne sumnjam da bi Zvezdini musketari dobili i to u mnogo više kategorija nego film. Iako se pouzdano još ne zna ko će sve otići iz Zvezde već su neki igrači otišli Čarls Dženkins u Armani Džins, Boban Marjanović u NBA u San Antonio, a govori se da će stopama ove dvojice otići i Nikola Kalinić, Jaka Blažić i Marcus Williams.

 Na žalost više nikada nećemo gledati tu čarobnu ekipu koja nas je oduševljavala i dovodila do euforije nevidjenih razmera u istom sastavu. Doći će neki drugi košarkaši možda bolji , možda gori ne znam ali ovi su bili jedinstveni to pouzdano znam. Nemam reči adekvatne koje bih upotrebio u ovom momentu kojim bi se zahvalio tim svim divnim momcima za sve što su nam pružili za sva tri trofeja koja su osvojili. Čekali smo to godinama decenijama i dočekali. 

Vredelo je svake sekunde, svakog minuta svakog meseca i godine čekanja vredelo je. Bilo je zadovoljstvo gledati ih kako plešu po parketu, kako se bore za svku loptu kako se raduju svakom košu, gledati klupu kako skače i bodri ove na terenu, gledati ih na društvenim mrežama kako proslavljaju uspehe ili kako se šale jedni izmedju drugih. Bilo je to kao u bajci, Djenka je otrčao svoj poslednji krug u Zvezdi, Bobi dobroćudni div je poput Gulivera se igrao sa liliputancima košarke.

Wilijams se igrao sa protivnicima zaludjući ih svojim asistencijama. Jaka svojim lavljim srcem svojom borbom i žestinom dizao halu na noge, ne prijatelji moji te stvari se nemogu zaboraviti a nažalost ni ponoviti. Momci hvala vam što ste odigrali svoju poslednju bioskopsku predstavu i sa njom ušli u istoriju, hvala vam što ste omogućili da uživam u njoj, hvala vam što za razliku od filma ovde nije bilo sporednih uloga svi ste igrali glavne role. Markus Vilijams, Stefan Jović, Nikola Rebić,Branko Lazić, Jaka Blažič, Čarls Dženkins, Nikola Kalinić,Nemanja Dangubić,Marko Tejić, Luka Mitrović,Maik Cirbes, Boban Marjanović od srca vam hvala, od mene ste dobili oskara za životne partije.

Vidimo se ponovo nekada u nekom drugom životu u nekoj drugoj bioskopskoj predstavi da ponovomo ovo sve još koji put, do tada ovo će biti moj najomiljeniji film ikada.

                           

                          

                                                      HVALA VAM.

                             BORMIO  1987

Od 29.07 pa sve do 05.08 1987 godine u Italijanskom gradu Bormiu se održavalo treće svetsko prvenstvo u košarci za juniore. To će barem što se Jugoslovenske reprezentacije tiče biti istorijsko. Ne samo zato što je Jugoslavija na njemu trijumfovala , već zato što će iz te reprezentacije izaći osovina reprezentacije koja će u narednih pet godina gospodariti Evropom i Svetom kada je reprezentativna košarka u pitanju.Kada je u pitanju pojedinačna karijera  skoro cela ta zlatna generacija će ostaviti itekako dubok trag u Svetskoj košarci. Trener Svetislav Pešić koji je već imao itekako uspeha na klupskom nivou sa Sarajevskom Bosnom, te na nagovor Radomira Šapera i Branislava Rajačića preuzima momke rodjene u periodu 1967-1968 .Tadašnja Jugoslavija je imala veliki broj talentovanih košarkaša  te su svakog vikenda dolazili iz raznih krajeva Jugoslavije u Beograd na Košutnjak da bi ih Kari testirao i izvršio finalnu selekciju za predstojeće prvenstvo. Svetislav Pešić je odabrao 12 momaka što će se ispostaviti kao pun pogodak . Sjajno ih je uklopio u jednu celinu što su i pokazali na samom prvenstvu gde su odigrali sedam mečeva i zabeležili svih sedam pobeda. Prvo su dobili Kinu sa 126-79, zatim Nigeriju sa 126-82, Australiju sa 86-73, potom SAD sa 110-95, Portoriko sa 139-100 u polufinalu SR Nemačku sa 89-64 i u finalu ponovo reprezentaciju SAD-a sa 86-76. Sedam utakmica sedam pobeda uz koš razliku 762-569. Najbolji strelac u Jugoslovenskoj reprezentaciji je bio Toni Kukoč  sa 103 poena iza njega Nebojša Ilić sa 92  a kao treći strelac bio je Vlade Divac sa 88 poena.To je bila njihova kruna juniorske karijere i odskočna daska ka seniorskoj košarci gde će mnogi od njih napraviti impozantne karijere.

Aleksandar Saša Djordjević kapiten reprezentacije legenda Partizana sa kojim će osvojiti Evropsku krunu 1992 godine, dugo godina će biti nosilac reprezentacije Jugoslavije nakon raspada SFRJ . Osvojio je zlatne medalje na Evropskim prvenstvima 1991, 1995,1997 i Svetskim prvenstvima 1998 godine ,ostvariti veliku medjunarodnu karijeru gde je nastupao za velike evropske klubove poput Olimpije iz Milana, Fortituda, Reala iz Madrida, Barcelone, Skavolinija.Sa Barcelonom i  Olimpijom iz Milana kao i sa Partizanom je osvojio tri kupa Radivoja Koraća. Trenutno je selektor reprezentacije Srbije sa kojom je prošle godine osvojio srebrnu medalju na Svetdkom prvenstvu a postao je i trener Atinskog Panatinaikosa..

Vlade Divac legenda Partizana velika NBA zvezda L.A Lejkersa, Šarlota i Sakramento Kingsa. U NBA  je odigrao punih 16 sezona. Sa reprezentacijom je osvojio sve što se može osvojiti zlatne E.P 1989,1991,1995, S.P  1990 te kao kruna karijere zlato u Indijanapolisu na svetskom prvenstvu 2002 godine. Nakon završetka igračke karijere je bio direktor Partizana a zatim sve do do skora predsednik Olimpijskog saveza Srbije

Toni Kukoč legenda Splitske košarke sa Jugoplastikom osvojio tri titule prvaka Evrope, imao zavidnu Evropsku karijeru, takodje i u Nba gde je igrao za Čikago Bulse sa kojima je osvajao šampionski prsten. Osvojio svetsko i evropsko zlato sa reprezentacijom Jugoslavije 1989, 1990 I 1991 godine, nakon raspada Jugoslavije sa reprezentacijom Hrvatske osvojio srebrnu olimpijsku medalju u Barceloni 1992, bronzu na SP u Kanadi 1994 te dve bronze na EP 1993 I 1995 Godine.

 Dino Radja takodje legenda Jugoplastike sa kojom je osvojio dve titule prvaka Evrope, igrao u NBA  za Boston Seltikse ,imao odličnu Evropsku karijeru sa Italijanskim Mesadjerom osvojio kup Radivoja Koraća 1992 godine,nastupao i za Panatinaikos, Olimpijakos . Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio zlato na EP 1989 I 1991, a nakon raspada Jugoslavije  sa reprezentacijom Hrvatske osvojio srebrnu olimpijsku medalju u Barceloni 1992, bronzu na SP u Kanadi 1994 te dve bronze na EP 1993 I 1995 godine.

Luka Pavićević nekadašnji košarkaš  Jugoplastike sa kojom je osvojio tri evropske titule , posle raspada Jugoslavije je igrao u Izraelu a potom i u dosta domaćih klubova Fmp, Crvena zvezda, Beobanka, Radnički Beograd. Nakon završetka igračke karijere počeo se baviti trenerskim poslom, gde je počeo u OKK Beogradu. Radio je u inostranstvu gde je sa Albom bio prvak Nemačke, a bio je i selektor reprezentacije Crne Gore.

Nebojša Ilić košarkaška legenda Crvene zvezde sa kojom je osvojio titulu prvaka Jugoslavije 1993 godine, kada je bio i MVP domaćeg prvenstva i najbolji strelac.Dve godine igrao u Španiji zatim se vratio u Zvezdi gde je završio igračku karijeru. Od 2001 godine u Zvezdi radi kao tim menadžer a istu funkciju već nekoliko godina unazad obavlja i u reprezentaciji Srbije.

Slaviša Koprivica košarkaš Partizana koji je sa ovim timom osvojio titulu prvaka Evrope 1992 godine. Igrao je i u inostranstvu u Italiji i Grčkoj a i u domaćim timovima Beobanka, OKK Beograd.

Radenko Dobraš košarkaš Bosne iz Sarajeva , studirao u SAD-u , igrao u Izraelu i Nemačkoj.

Zoran Kalpić košarkaš Šibenke igrao za dosta klubova iz Hrvatske bez nekog značajnijeg učinka. Nakon završetka karijere bio trener Šibenika a kasnije i direktor kluba.

Samir Avdić bivši košarkaš Bosne iz Sarajeva te zatim u Španiji Unikaha, Malaga i Melija te u Turskoj Tofaš, Tuborg i Ankara. Nakon raspada Jugoslavije učestvovao na E.P 1993 sa reprezentacijom Bosne i Hercegovine gde je osvojio osmo mesto. Nakon završetka karijere otvara agenciju za predstavljanje igrača Pro Basket.

Teoman Alibegović , studirao u SAD-u igrao za reprezentaciju Slovenije nakon raspada Jugoslavije. Od evropskih klubova igrao za Berlinsku  Albu gde je zajedno sa Sašom Obradovićem  bio najzaslužniji za osvajanje kupa Radivoja Koraća 1995 godine. Igrao još i u Italiji, Grčkoj , Turskoj. Nakon završetka karijere bio i sportski direktor Fortituda iz Bolonje, kasnije je bio i generalni menadžer Snajdera za koji je i igrao u periodu 1999-2002.

Miroslav Pecarski  košarkaš Partizana sa kojim je osvojio Kup Radivoja Koraća 1989 godine. Nakon Partizana odlazi u Grčku gde uzima njihovo državljanstvo i igra za Aris, Panatinaikos i Panionios. Sa Panatinaikosom 1996 godine postaje prvak Evrope.Nakon Grčke igrao je u Italiji , Francuskoj a karijeru je završio u Španiji.

Svertislav Pešić  nekadašnji košarkaš Pirota, Partizana i Bosne sa kojom je bio prvak Jugoslavije1978  i Evrope 1979 godine. Nakon završetka igračke karijere bio je trener Bosne sa kojom je osvojio titulu prvaka Jugoslavije 1983 . Nakon raspada Jugoslavije bio je selektor Nemačke sa kojom osvaja Evropsko prvenstvo 1993 godine. Sa velikim uspehom je vodio velike Evropske klubove, sa Albom osvaja kup Radivoja Koraća 1995 godine, koju je vodio sve do 2000 te godine kada preuzima kormilo selektora reprezentacije Jugoslavije sa kojom uzima dve zlatne medalje. Jednu na EP 2001 godine u Turskoj i zlato na SP u Indijanapolisu 2002 godine. Posle toga se vraća kao trener Barcelone sa kojom je osvojio i Evroligu 2003 godine. Nakon Barcelone vodio je i Italijansku Djironu, Moskovski Dinamo, Crvenu zvezdu u dva navrata 2008 i 2011 godine a trenutno je trener Minhenskog Bajerna.

         TRI  MUSKETARA

Francuska ima svog Aleksandra Dimu koji je pre par vekova napisao legendarni roman Tri musketara, tim romanom se i danas ponose spravom, ne postoji tačka na planeti zemljine kugle gde se nije čulo za ovaj roman i avanture musketara. I Crvena zvezda i njeni navijači su dočekali da imaju svoje musketare i to kakve.

Kroz košarkaški klub Crvena zvezda od 1996 godine pa sve do današnjih dana prošao je veliki broj stranih igrača.Neki su ostajali jako kratko neki i po dve sezone,neki su u i tom kratkom periodu ostavljali trag ali bilo je i takvih da i imena im se jedva pamte a o pruženim partijama i da ne pričamo. Bilo je i odlazaka za vreme praznika ili u toku sezone pa zbog neodgovornih uprava se nisu nikada vraćali u klub, ali u ovoj priči biće reči o tri strana igrača o tri košarkaša koji je ove sezone svako na svoj način ostavio traga u Zvezdi u njenoj istoriji i sezoni koja će najzlatnijim slovima biti ispisana. De Marcus Nelson je prvi strani igrač koji je stekao status legende kluba i prvi igrač koji je produžio ugovor na još jednu sezonu i ostavio dubok trag ali Čarls Dženkins koga navijači jednostavno zovu Djenka, Markus Vilijams i Nemački reprezentativac Majk Cirbes su trio stranih igrača za koje se može slobodno reći da su to najbolji strani igrači koji su ikada igrali u Zvezdi do sada. Djenka je kao i Admiral Nelson produžio ugovor nakon odigrane sezone u Zvezdi u kojoj je imao i dobrih i loših partija, ostaće upamćena njegova fantastična partija protiv Budiveljnika u četrvrtfinalu Euro kupa prošle godine.

Djenka je od samog starta imao želju da se uklopi u tim da se uklopi u sve sfere života ovde i da se što pre prilagodi, što mu je i uspelo. Vrlo brzo je osvojio srca Zvezdinih navijača,svojom neposrednošću, svojom komunikacijom a  što je i najbitnije svojim odnosom prema Zvezdinom dresu. Prošle sezone je uz Jaku Blažiča i Marka Simonovića bio igrač koji je odigrao svih 72 utakmice koliko je Zvezda imala tokom sezone kada je reč o zvaničnim mečevima. Ni sa jednog meča nije izostao. Produžio ugovor počeo dosta slabo upao u krizu ali se nije predavao uz pomoć saigrača i trenera Radonjića izašao iz krize i odužio se na najbolji mogući način onda kada je najviše trebalo kada se igralo za trofeje. Njegove simultanke protiv večitog rivala Partizana u najbitnijim utakmicama sezone u polufinalu Aba lige će se prepričavati i pamtiti.Kad god je trebalo da se preuzme odgovornost Djenka je bio taj koji je to radio i pogadjao kada je trebalo. Navijači su to prepoznavali i kada mu nije išlo oni su mu davali podršku.

Sada nakon sjajne sezone Crvene zvezde njenih igrača i samoga Djenke ostaće upamćene i cifre koje je on zabeležio. Ove sezone je odsustvovao samo sa jednog meča u Pančevu protiv Tamiša odigrao je 79 utakmica i sa prošlogodišnjih 72 je strani igrač sa najviše odigranih mečeva u njenoj istoriji .        151 nastup  a takodje je i najbolji strelac u kategoriji stranih igrača svih vremena , postigao je  1540 poena. Djenka je pokazao i onu stranu koja nije striktno vezana za sport kada je jednoj maloj Nadji došao na rodjendan u Obrenovac i tako joj ispunio san da joj baš on lično dodje na njen najvažniji dan. Djenka bez ikakvog dvoumljenja je to uradio,mala Nadja nije mogla sakriti suze radosnice i bila je presrećna kada je videla svog idola na ulaznim vratima. To je samo još jedan pokazatelj kakav je čovek pre svega naš Djenka. Želja svih navijača Zvezde je da Djenka produži ugovor i dalje bude u Zvezdi što su i na proslavi titule na Malom Kalemegdanu mu to i lično brojnim skandiranjima pokazali.

Markus Vilijams odlični Američki plejmejker kojeg su kako košarkaši tako i navjači Crvene zvezde imali prilike da vide na delu u dvomeču evrolige prošle godine kada je Zvezda igrala protiv Lokomotive iz Kubana, kada je Viliams bio nerešiva enigma za zvezdine košarkaše. Posle lošije sezone u Lokomotivi Vilijams kako je po sopstvenom priznanju bio opčinjen atmosferom u Areni hteo da u zvezdi odigra jednu dobru sezonu i tako sledeće sezone ode u neki bogatiji Evropski klub. Za razliku od Djenke Vilijams je surovi profesionalac koji je tačno znao koje su mu obaveze i zadaci, nije se mnogo vezivao za navijače niti je mnogo komunicirao sa njima. Imao je neki svoj svet što govori u tome i prilog da se na proslavi titule jedino on nije pojavio, ali su bez obzira navijači ga voleli i obožavali. Njega je kroz celu sportsku karijeru pratio glas da je u stanju da odigra dve odlične utakmice a posle ga dve nema. Tako je bilo i u Zvezdi samo što kada je za Zvezdu bilo najbitnije on je bio tu. Svojim asistencijama pre svega lucidnim potezima i na kraju šutevima sa poludistance i distance je dovodio svoje protivnike do ludila a navijače Zvezde do delirijuma. Pamtiće se njegovih 17 uzastopnih poena protiv večitog rivala u polufinalu plej offa Aba lige kada je Zvezdu odveo do istorijske pobede. Takodje će ostati i upamćena jedna anegdota sa druge utakmice finala plej ofa Srpske lige kada je u jednom trenutku izašao sa utakmice zajedno sa fizioterapeutom izašao iz hale seo na klupu da bi malo došao do vazduha jer unutra je bilo nesnošljivo sparno, da bi nakom par minuta se vratio na utakmicu kao da ništa nije bilo i nastavio da teroriše večitog rivala. Ostaće upamćen rekord u Evroligi po broju asistencija na jednom meču kao i poruka posvećema Marku Ivkoviću tragično nastradalom navijaču Zvezde u krvavoj Istanbulskoj noći.Njegova savršena saradnja sa Bobanom Marjanovićem će se godinama prepričavati, navijačima Zvezde će ostati upamćem u veoma lepom sećanju. Odigrao je u zvezdi 74 utakmice i postigao 659 poena te je četvrti strelac Zvezde iza neprikosnovenog Marjanovića, Kalinića i Dženkinsa.

Ne zna se još da ći ostati ili ne ali procena pisca ovih redova je ta da će on potražiti bogatiji klub posle odlične sezone , na žalost svih navijača Zvezde.Na kraju neka ostane i zapisan gest na dodeli pehara i medalja šampiona Srbije kada je prišao treneru Partizana i zagrlio ga. Markus Vilijams je poštenim odnosom prema Zvezdinom dresu na najbolji mogući način osvojio srca zvezdaške popula cije i zauvek će ostati u njihovim srcima.

Majk Cirbes Nemački reprezentativac došao je kao zamena Rašku Katiću, ne može se reći da je bio nepoznanica ali navijači Zvezde su u početku bili skeptični da li će kada se uklopiti u Zvezdin sistem. Dobroćudni Švaba je polako ali sigurno učvršćivao svoj status  svojim igrama i svojim odnosom prema Zvezdinom dresu. Doveden je kao drugi centar da bude zamena Bobanu Marjanoviću ali je Maik vrlo brzo osvojio srca zvezdinih navijača koji su mu posle finala aba lige u Zagrebu i finala Srpske lige na Malom kalemegdanu skandirali Danke Dojčland i Danke Cirbes. Maik je na sopstveni zahtev u četvrtoj utakmici finala aba lige primio inekciju da bi zaigrao i pomogao Zvezdi te tako bio čovek odluke u osvajanju prvog naslova Aba šampiona. Posle toga je iz utakmice u utakmicu bio sve bolji i bolji igrač i čovek odluke te je protiv Partizana pružio fenomenalne partije i bio jedan od junaka a njegova bacanja i donela titulu Zvezdi posle 17 godina apstinencije. Maik se ni na jednoj utakmici nije štedeo naprotiv davao je celoga sebe, čak je i preko društvenih mreža komunicirao sa navijačima postavljao slike ili klipove i gledao da se što bolje i više adaptira na ovo područje. Prihvatio je Beograd i Zvezdu kao svoje, imao je i devojku sa ovih prostora ali ta veza nije više aktuelna ali Maik i dalje sa velikom ljubavi je nosio crveno beli dres. Maik ostati upisan zlatnim slovima u istoroji Crvene zvezde, njegove odlične partije nisu ostale nezabeležene te se ovih dan apo štampi piše kako je za njega zainteresovan Minhenski Bajern  iako ima ugovor sa Zvezdom, šta će biti dalje biće poznato u narednom periodu. Da je Cirbes jedan dobroćudni Nemac govori i anegdota sa okupljanja navijača Crvene Zvezde pred treću utakmicu polufinala Aba lige.

 Naime dan pred tu istorijsku treću utakmicu uoči treninga košarkaša Zvezde došlo je do okupljanja navijača ispred hale Pionir kako bi pružili podršku svojim ljubimcima pred meč jer je domačin bio Partizan a Zvezdinih navijača tu neće biti. Doošavši ispred Pionira Cirbes je u prvom trenutku bio šokiran, da bi ubrzo napravio selfi snimak za uspomenu, koračajući ka hali ugledao je našu Bojanu trudnicu koja je sa svojim suprugom došla kao veliki Zvezdaš d ada podršku svojim ljubimcima. On joj je prišao zagrlio je i zahvalio joj se naša Boka od silnog uzbudjnej nije mogla sakriti emocije već je njeno lice bilo prekriveno suzama. Maik i ostali momci su sutradan pokazali šampionski karakter pobedili i tada i u četvrtoj utakmici. Maik je u svojoj prvoj sezoni odigrao 75 utakmica i postigao 569 poena. Tu ima mnogo više od suvih brojki njegov odnos podrška saigračima, podrška navijačima njegov odnos prema dresu koji ne sme biti zaboravljen.

Neko će čitajući ove redove se složiti sa napisanim neko ne, neko će ih voleti neko ne, ali niko ne može da ospori da su ova tri momka zajedno sa ostalim saigračima napravili nešto što će ostati zapisano zlatnim slovima,napravili nešto što će navijačima Zvezde dugo dugo ostati u sećanju.