ALEKSANDAR GEC 

                                                                                                                                                              Rođen 3. marta 1928. godine u Be-ogradu, preminuo 12. aprila 2008.
Bio je prvi srpski košarkaš i prva lege-nda Košarkaškog kluba „Crvena zvezda“. Aleksandar Gec je počeo da igra košarku za prvi tim od samog njenog osnivanja, 1946. godine. Sa „Crvenom zvezdom“ je osvojio osam titula državnog prvaka u nizu, od 1945. pa sve do 1953. godine. Njen dres je nosio 98 puta. Za repreze-ntaciju Jugoslavije je odigrao 66 mečeva, učestvovao na prvom Svetskom prven-stvu u Buenos Ajresu 1950. godine, a od reprezentacije se oprostio 1953. godine na EP u Moskvi. Nažalost, u 25. godini živo-ta je morao da prestane da se bavi ak-tivnim igranjem košarke, ali se nije preda-vao i dalje je celog sebe davao i „Zvezdi“ i sportu.
Ostaće upamćen kao velemajstor u asistencijama, sjajan tehničar sa izvrsnim pregledom igre. Posle prestanka aktivnog igranja košarke, Gec se oprobao i kao trener, a kasnije je bio i predsednik kluba. Za vreme nje-govog mandata „Crvena zvezda“ je osvojila titule prvaka 1968/69. i 1971/1972, kao i tri Kupa Jugoslavije: 1971, 1973. i 1975.
Kakav je bio košarkaš i koliko je voleo „Crvenu zvezdu“ pokazaće i sledeći primeri. Kada su svojevremeno pitali Velikog Aleksandra da izdvoji neku zanimljivu priču iz karijere, on je izdvojio dva jako interesantna događaja.
Prvi se odnosio na utakmicu sa Zadrom 1946. godine, koja je odlučivala o naslovu prvaka. Utakmica se igrala u osam ujutru, a Gec, koji je tada sa 18 godina i bio maturant, morao je toga dana da polaže pismeni maturski rad, koji je počinjao sat vremena ranije nego utakmica. „Završim ja taj deo ispita u rekordnom roku od 15 minuta i zbrišem pravo na utakmicu‟, reči su velikog asa. „Crvena zvezda“ je pobedila rezultatom 46:9 i osvojila titu-lu, a Gec opijen slavljem, sutradan nije ni otišao na usmeni, jer kako je sam pričao, znao je da je loše uradio pismeni - šta može da se uradi za petnaest minuta - pa je maturski ispit položio u septembru.
Drugi detalj, koji je takođe njemu bio veoma drag i značajan, zbio se 1952. godine u Zrenjaninu. „Crvena zvezda“ je tih godina bila neprikosno-vena i svi se jedva čekali da je skinu sa trona. Baš na toj utakmici sa „Proleterom“, sve se okrenulo protiv „Zvezde“. „Na četiri sekunde pred kraj meča, rezultat je nerešen, ali je lopta bila kod mene, na našoj polovini. Šutiram sa pola igrališta i postignem pobedonosni koš, ali nastane gužva kod zapisničkog stola i sudije ponište taj pogodak, pa ponovo dosude loptu za nas. Šutiram gotovo sa istog mesta i opet postignem koš, velika je radost kad daš koš sa pola terena dva puta uzastopce“, prisećao se Veliki Ale-ksandar.
Na jednoj od turneja je za 12 dana odigrao 13 utakmica za „Zvezdu“, dešavalo bi se da jednu utakmicu odigra u prepodnevnim, a drugu u popodnevnim satima. Posle Evropskog prvenstva u Moskvi 1953. godine, Saša je sve napore stoički izdržavao, ali je tada osetio da se preznojava. I kada bi sedeo, obuzimala ga je slabost. Nakon pregleda, na rendgenu je otkriveno da ima otvorenu kavernu na levom plućnom krilu. Sa 25 godina je morao da kaže ‘zbogom’ igranju košarke, pa se posvetio trenerskom radu, a kasnije je bio i predsednik kluba. Za vreme njegovog mandata „Crvena zvezda“ je osvojila dve šampionske krune, tri Kupa Jugoslavije i jedan Kup pobednika kupova.
Aleksandar Gec je bio izuzetno častan čovek, dosledan svojim prin-cipima i vaspitavan u sportskom i viteškom maniru, što slikovito pokazuje činjenica da je sa mesta predsednika kluba otišao, jer nije mogao da se pomiri sa nekim stvarima koje nisu bile u duhu fer-pleja. Igrao se derbi u „Hali sportova“ na Novom Beogradu, pobedio je „Partizan“, koji je tih godina češće pobeđivao. Navijači crno-belih, pretukli su navijače „Crvene zvezde“ naočigled policajaca, koji su bili u neposrednoj blizini. I sa osme-hom na licu sve to posmatrali. Sutradan, Gec je tražio da se uputi pismo predsedniku KK „Partizan“, koji je u to vreme bio i ministar unutrašnjih poslova vlade Srbije. Saradnici Aleksandra Geca nisu podržali tu ini-cijativu i hteli su da se sve zataška. Videvši to, Gec, dosledan svojim principima, dao je neopozivu ostavku na mesto predsednika kluba i nikada više nije otišao ni na jednu košarkašku utakmicu. To je bilo prosto neverovatno, čovek koji je dao nemerljiv doprinos košarci i „Zvezdi“, okrenuo je leđa sportu svog života zbog nepravde. Aleksandar je u tim trenucima pokazao svoju veličinu. Ostaće upamćen kao kapiten koji je gledaoce oduševljavao izuzetnim potezima, koji se nisu mogli često videti. Bio je romantičar kraljice igara i ceo svoj život je posvetio svom klubu. Aleksandar Veliki će zauvek ostati u našim srcima i sećanjima.